Kazivanja
Pise Radmila Stankovic

24.02.2001.

Mira Banjac, glumica

Privatno nesrecna, na sceni ispunjena

Ja cu postojati dok igram i kad to ne budem vise mogla, uginucu k'o biljka. To sam vec kazala i to je tako. Meni je ovaj posao sve dao. Od svih tih silnih uloga, odigrala sam bar deset koje mi daju za pravo da nisam pogresila sto sam onda iz Vrdnika krenula u Novi Sad da polazem audiciju za Drzavnu glumacku skolu

Valjda ne postoji glumica koja je napravila toliko viceva na racun svog izgleda zene kojoj lepota bas nije jaca strana. Jednom prilikom je opisivala neki dogadjaj iz svoje rane mladosti sledecim recima: "Bila sam mlada, mlada, a ruzna, ruzna...". Objasnjavala je da ima sve sto glumcu ne treba: nizak rast, male ruke, male noge, sitne oci... Morala sam da se naradim za sve sto nemam. Da pokrijem sve te nedostatke." I sve joj to nije smetalo da traje 50 godina. Na sceni, na filmu i na televiziji.

Prosle nedelje, tacnije u sredu 21. februara, na sceni Ateljea 212 gde je provela najplodnije godine svog glumackog zivota, Mira Banjac (72) je dobila Dobricin prsten, najvece glumacko priznanje, i tim povodom je, izmedju ostalog, kazala i ovo:

"Pedeset godina zivela sam da bih ovaj posao radila, a sada radim da bih od tog posla zivela. Moja glumacka karijera nije bila harizmaticna. Licila je na ponornicu koja je uranjala, isplivavala, i tekla od Mitrovice, preko Banjaluke, Novog Sada, Ateljea 212. Lep put i ne zalim se. Imala sam i malo srece. Jedna lepa tudja misao pomogla mi je da se sacuvam nekih strasti i da sacuvam ravnotezu. Ta misao glasi: zeleti biti stalno iznad drugih, znaci spustiti se."

Bilo je dirljivo te veceri, kada su se posle urucenja Dobricinog prstena na pozornicu Ateljea 212 pojavili tamburasi, zasvirali i zapevali becarac i okruzili Miru. Bila je iskreno dirnuta, ali zadrzala svoj smisao za humor i doviknula: "Sine, plati!". A potom je slavlje nastavljeno u foajeu pozorista.

U ovakvim prilikama i ovakvim povodom, neminovno je slavljenicu pitati za pocetke, kako je devojcurak iz Erdevika, u Sremu, dosla u Prvu proletersku? 

"Za sve su krivi Dragutin Gostuski i Predrag Tasovac. Oni su me poveli u kulturnu sekciju Prve proleterske, pa tako ja imam godinu dana ratnog staza u redovnoj vojsci na Sremskom frontu. Kada se rat zavrsio, vratila sam se kuci i cim se pojavio konkurs za Drzavnu glumacku skolu u Novom Sadu, ja sam se prijavila. Od Vrdnika do Novog Sada putovala sam dva dana. I kada sam stigla, zatekla sam mnogo lepih devojaka koje su dosle sa istom idejom kao i ja. A sve smo bile u vojnickim cokulama. Desilo se da sam polozila prijemni ispit, zavrsila tu skolu, i onako dekretom su celu tu moju klasu prebacili u Sremsku Mitrovicu u kojoj je bilo jedino pozoriste u Sremu. Tu sam se udala, tu sam rodila sina.

Mozda je to tesko razumeti, ali nikada nisam pozelela da se vratim u mladost jer nisam ni bila dete. Ni privatno nisam bila najsrecnija tokom svog zivota... U stvari, mnogo sam propatila. Sada mi se cini da bih sve dala da mi po kuci trckaju unucici. No, ne da Bog sve. Ali, hvala mu i na ovome sto je dao."

U Beograd ste dosli pre 30 godina. Dovela vas je iz Novog Sada Mira Trailovic. A Zoran Radmilovic je u jednoj predstavi "Radovana III", kada je krenuo da improvizuje, rekao: "Ti da cutis, da te ne bih vratio u Novi Sad." I vi ste se na sceni slatko smejali, ali onda kada ste dosli iz Novog Sada u Atelje 212 znam da vam nije bilo lako?

"Ma kakvi lako. Mira me je pokupila u sred sezone. Bas sam joj tada bila neophodna. I sada ja, sa dve Sterijine nagrade, iz Srpskog narodnog pozorista kao najklasicnijeg teatra, dolazim u avangardno Atelje 212. Svi misle da dolazim kao zvezda na velika vrata, a ja se uplasila i crkla od straha. I desi se da ta predstava koja je bila pisana za mene, propadne. Ja sam zaista mislila da se vratim u Novi Sad, a znala sam da ne mogu, da me je sramota. Imala sam srece da me publika nikada nije napustala, da je kritika prema meni bila uvek bolja nego sto sam ocekivala i u tom pogledu ja na svoju karijeru prosto ne mogu da se zalim. To je potiralo ono lose sto sam imala u privatnom zivotu."

Kazali ste ovih dana da je sa Zoranom Radmilovicem otislo pola vaseg srca. Sta vas je tako vezalo za njega?

"Zoran je bio jedan sasvim osoben covek. Ni malo lak kao prijatelj. Medjutim, na njega prosto niste mogli da se naljutite. On je umeo da se sa mnom zavitlava i privatno i na sceni, ali umeo je da bude i mracan, nepristupacan, skoro mizantrop. Poneo je one genetske karakteristike kraja iz koga je potekao. Recimo, on nikada nije igrao "Radovana III" u svom rodnom Zajecaru. A znate zasto? Tvrdio je da su u Zajecaru svi duhovitiji od njega. Ova predstava je zivela samo zahvaljujuci tome sto ce on te veceri kada igramo, imati neki novi stos. Nesto bi procitao u novinama, nesto bi cuo, i od toga je pravio dodatak bez koga ova predstava ne bi bila onakva kakvom su je upamtile generacije."

Brojni snimatelji i fotoreporteri su u sredu uvece zabelezili trenutak kada vam je prisla velika glumica Mira Stupica i cestitala vam. Pricali ste kako ste joj se divili. Glumice to retko izjavljuju?

"Ja sam u Miru Stupicu uvek gledala kao u glumicu. Kada sam je prvi put videla, ocaravajuce lepu, pomislila sam da nikada nista necu uraditi. Tako sam prvi put videla i veliku Mariju Crnobori sa vratom kao u labuda. A moje potonje divljenje Miri Stupici desilo se kada smo zaigrale zajedno u predstavi Pavela Kohouta "Marija se bori s andjelima". Bila je to velicanstvena Mirina uloga, velika rezija Mucija Draskica, a za mene je to bilo iskustvo kakvo glumac retko dozivi. Mislim da mladi glumci danas nemaju taj odnos prema poslu, prema kolegama. Oni su sjajni, talentovani, veliki glumci, ali prosto ne uzivaju u onima koji ce sutra otici i cije uloge treba da upamte. Mozda sam ja bila lisena glumacke sujete i to mi donelo samo dobre stvari u ovom poslu. Glumci kojima sam se divila postajali su moji prijatelji i ja sam uz njih bivala sigurnija i jaca."

Da li danas postoji nesto sto zelite da odigrate?

"Postoji nesto sto, bojim se, necu odigrati. To je uloga Gospa Nole iz 'Hronike palanackog groblja' Isidore Sekulic. Isidora je bila pisac kojeg sam citala celog zivota. Na zalost, nisam nasla nikoga ko bi napravio dramatizaciju tog romana. Medjutim, ono sto cu sigurno igrati je uloga u drami koju je za mene napisao Dusan Kovacevic. Ne smem nista vise da govorim o tome, ali vec se radujem. Znate, ja cu postojati dok igram, dok radim. Kad to ne budem vise mogla, uginucu k'o biljka. To sam vec kazala i to je tako. Meni je ovaj posao sve dao. Od svih tih silnih uloga, odigrala sam bar deset koje mi daju za pravo da nisam pogresila sto sam onda iz Vrdnika krenula u Novi Sad. I evo, poslednjih godina sam opet u Novom Sadu. U penziji sam, ali publika to ne zna. Bas kao sto ne zna da li zivim u Beogradu ili Novom Sadu. I jos uvek igram onu "Korespodenciju" u Ateljeu 212 koja se na repertoaru nalazi evo punih 20 godina. Moj kostim od pre dve decenije je isti. Nije se sirio, niti se parao. Ruza Sokic, Bata Stojkovic, ja i svi ostali, negujemo tu predstavu za koju je pokojni Bora Pekic, njen autor, posle premijere rekao da mi to bolje radimo nego sto je on napisao. Znam da je hteo da bude dzentlmen, pa mi tu predstavu i iz dzentlmenstva prema njemu treba da negujemo. Dokle god mozemo."

 

[ Prethodna Kazivanja ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.