03.03.2001.

Aleksandar Madzar, pijanista

Kod kuce je najteze

Jedan od najvecih jugoslovenskih umetnika odrzao je prosle nedelje koncert na Kolarcu, za koji se trazila karta vise, a posle koncerta cekali su ga odusevljeni gledaoci da mu cestitaju, da dobiju autogram. Sin uglednog jugoslovenskog ekonomiste Ljubomira Madzara zivi u Briselu gde predaje na Konzervatorijumu i odrzava koncerte sirom Evrope, u Japanu, Latinskoj Americi…

Muzicki Beograd je prosle nedelje bio u znaku Aleksandra Madzara (33). Posle tri godine (poslednji put je svirao sa Beogradskom filharmonijom 1998. na Bemusu) nekadasnji vunderkind, danas pijanista sa medjunarodnom reputacijom, bio je ponovo u prepunom Kolarcu i za njegov koncert se trazila karta vise. A posle koncerta, mnogi su ostali da ga sacekaju, da mu cestitaju, da zatraze autogram. Beograd je licio na sebe iz najslavnijih dana.

Aleksandar Madzar je rodjen 31. maja 1968. u Beogradu. Imao je 14 godina kada je kao najmladji djak upisao Faklultet muzickih umetnosti, a po zavrsetku otisao najpre na specijalizaciju u Moskvu (Konzervatorij "Cajkovski"), a potom u Strazbur. Do tada je osvojio najprestiznije nagrade na takmicenjima mladih pijanista, da bi 1990. otisao najpre u Spaniju, a potom u Brisel gde zivi i radi. Predaje na tamosnjem Konzervatoriju.

Poslednji put je ucestvovao na takmicenju pijanista u Milanu 1997. "Moram na neki drugi nacin da zaradjujem. Zato sam i profesor na Konzeravatorijumu u Brislu." Sin uglednog jugoslovenskog ekonomiste Ljubomira Madzara, kaze da nikada nije imao potrebe da se bavi ekonomijom, osim sopstvenim budzetom. Od njega se nije ni ocekivalo da sin ide ocevim stopama, ali jedno vreme su roditelji hteli da im se sin bavi "necim pristojnim". Brzo su odustali od toga. Kada su ga kao veoma mladog pitali da li ima uzora, odgovorio je parafrazom Riharda Strausa: "Kontrapunktirajte kao Bah, orkestrirajte kao Mocart, imajte snagu kao Betoven i bicete veliki kompozitor. Prevedeno na pijanizam to bi znacilo da treba imati Horovicov sarm, Rubinstajnovu jednostavnost, savrsenstvo Glena Gulda i bicete veliki pijanista."

Na proslonedeljnom koncertu (25. februar) svirao je dela Betovena, Baha, Skarlatija i Sumana. I priznao je pre koncerta da ima tremu:

"Kada sviram u bilo kom drugom gradu u Evropi, ja lepo zavrsim koncert, sednem na voz i idem kuci. U Beogradu to nije slucaj, kao ni u Briselu."

Ako se izuzme cinjenica da je Beograd vas rodni grad i da je publika prema vama od prvog koncerta gajila izuzetne simpatije, kako vidite publiku u drugim gradovima. Evropski umetnici poslednjih godina vole da gostuju u Japanu. I vi ste tamo svirali pa mozete da objasnite u cemu je ta pomama za Japanom?

"Ta pomama za Japanom traje vec nekoliko decenija. Japanci su zaista fantasticni svastojedi. Bio sam nekoliko puta u toj zemlji i prosto me fascinira njihova briga za umetnost. Tokio ima zivlji muzicki zivot od Londona ili Njujorka. Japanci imaju istancan osecaj za takt i vrlo dobro poznaju pravila koncertnog ponasnja koja su se danas svela otprilike na 'cuti, ne kaslji i aplaudiraj bez obzira da li ti se svidelo'.Oni o klaviru brinu kao da je formula 1 i znaju da od njene ispravnosti i uglacanosti zavisi zivot. Hocu reci, klavirstimeri tamo rade svoj posao do savrsenstva. Meni je posebno lepo tamo jer oni imaju izvrsnu kuhinju, a i sjajni su domacini. Zele da vam sto vise pokazu kako biste upoznali njihovu tradiciju, kako biste videli sto vise od njihovog nasledja na koje su posebno ponosni."

U Americi je umetnost roba kao i svaka druga, samo se drugacije pakuje. Kakvo je vase iskustvo da tom publikom?

"Danas mi se cini da su ljudi sa Istoka, narocito iz Rusije imali jaku motivaciju da postanu pijanisti, na primer, jer su tako uspevali da se izbore za egzistenciju. To je bio put do normalnog zivota. U SAD je drugacije i umetnost nema onu auru svetinje koju je imala sa one strane gvozdene zavese. U Latinskoj Americi, na primer, ozbiljna muzika vise pripada eliti koja se obrazovala na evropskoj kulturi i sa izrazenim antiamerickim stavom.

U sustini, danas vise nema tako velike razlike u prijemu muzike, jer se svet danas sve vise ujedinjava, pa i te razlike nestaju."

Ranije ste cesto svirali sa violoncelistkinjom Ksenijom Jankovic. Da li ta saradnja traje I dalje?

"Odavno nismo svirali zajedno, mada je bilo reci o nekom nastupu u Monte Karlu. Medjutim, ja se sve manje bavim kamernom muzikom. Od iduce godine nameravam da izvodim samo resitalski program i dva do tri koncerta sa orkestrima godisnje. Hocu da smanjim broj progarma koje sviram godisnje, da malo racionalizujem svoju proizvodnju."

Kako izgleda ta racionalizacija?

"Uglavnom pokusavam da sviram sto vise resitala jer je to i najteze i najzanimljivije za pijaniste. S jedne strane, sviram muziku koja mi je lako dostupna, s druge strane, zelim da mucim sebe stvarima koje se bas ne daju lako."

Koliko duhovna zrelost pomaze da umetnik ne bude samo reproduktivac, vec i neko ko ce nadograditi delo koje izvodi?

"Nije umetniku lako da sam prosudi sta se sa njim samim desava. S jedne strane, postoji neki imperativ rasta i kao covek bi umetnik trebalo da je sve bogatiji, da to sto radi radi sve bolje. S druge strane,  jednako je velika verovatnoca da moje godine ili bilo koje druge godine mogu doneti depresije i razne druge probleme, od prakticnih do cisto duhovnih. Zato bih presudu o tome verovatno morao da ostavim slusaocima."

Imate veliki broj koncerata u sezoni. Da li vam ostaje dovoljno vremena da se osamite, sto je vrhunskom umetniku i te kako neophodno?

"Mislim da imam onoliko vremena koliko mi otprilike i treba. Naravno, trava je uvek zelenija s druge strane ograde, ali ja nemam mnogo prava da se zalim. Ako ima nesto sto u mom profesionalnom zivotu nije kako treba, ja sam jedini krivac."

[ Prethodna Kazivanja ]