Kazivanja
Pise Radmila Stankovic

24.03.2001.

Mira Stupica, glumica

Mi Srbi nismo mudri

Rekli smo NE Austriji pa je ceo narod morao da izadje iz drzave, pa smo rekli NE Hitleru, NE Staljinu, pa smo NATO-u.... rekli NE... i toliko puta NE, NE, NE.... i nas NEEEEE...MA. Hajde da probamo jednom da kazemo DA. Sta fali Cesima, Madjarima, Bugarima... koji su uvek govorili DA? Mi im sada zavidimo jer su sacuvali glave, sacuvali ekonomiju, sacuvali gradove, sacuvali kulturu, sacuvali zemlju i evo ih, zive mnogo bolje od nas i mi sanjamo da cemo kroz izvesno vreme doci na njihov nivo.

Jedna knjiga koja je objavljena prosle godine ne prestaje da pobudjuje paznju citalaca. Njen autor je glumica Mira Stupica, a naziv je "Saka soli". Medju koricama, na 250 strana, Mira je smestila citav svoj zivot.Tacnije, sve sto je o njemu htela da kaze. A rekla je dosta: o detinjstvu, o mladosti, o svom prvom muzu, glumcu Mavidu Popovicu, o svom trecem muzu, politicaru Cvijetinu Mijatovicu, o prijateljima, o svetskim velikanima iz politike i kulture, o svojoj kceri Mini i unuci koja se zove Mia, o svojim ulogama, o svom mladjem bratu, glumcu Bori Todorovicu, o Sartru, Krlezi, Andricu, Brozu... ali najvise i najneznije, sa najvise ljubavi pisala je o svom drugom muzu, reditelju i arhitekti Bojanu Stupici. Coveku koji je obelezio njen zivot.

Na pitanje zbog cega je odlucila da napise ovu provokativnu knjigu, Mira Stupica (78) kaze:

"U onim godinama kada smo kao narod bili u jednoj klaustrofobicnoj situaciji, drugih komunikacija prosto nije bilo nego da sednem i okrenem se sebi. Nemas komunikaciju sa svetom, tesko ti je da ostvaris komunikaciju sa sredinom u kojoj zivis, nemas komunikaciju ni sa svojim zivotom jer su ti oduzeti svi elementi zivota. Morala sam nekako da komunicirama sama sa sobom, pa sam se vratila u svoj zivot. Taj moj zivot o kome govorim bio je ujedno i period koji nam je mnogo toga dobrog ostavio u kulturi, period velikih i umnih ljudi."

Cini se i da vam je bilo veoma vazno da u ovoj knjizi odbranite Bojana Stupicu od svih nepravednih optuzbi i svih teskoca kroz koje je prolazio. Kazete u knjizi da Bojanu nije rezim naneo udarce, vec ljudi iz tog rezima. Kako to da vas niko nije povredio, nikome niste otpisali? 

"Mi Todorovici imamo porodicno jednu dobru ironiju prema nama samima. To je ironija koja nas brani od patetike. Od patetike ljubavi, patetike patnje i bola. Tako ja u knjizi nikoga ne prozivam i ne optuzujem, niti ikome ista zameram kad je u pitanju moja karijera, jer me je od svega loseg cuvala moja samoironija. Bojan je, pak, prerano umro i zatrpali su ga preveliki dogadjaji posle njegove smrti: izgubili smo onu drzavu, dosli su ratovi... tako da on nije produzio ni eho svoje licnosti. S druge strane, za zivota je protiv njega vodjena hajka, odij. Nisu bili u pitanju estetski principi, radilo se o sujetama ljudskim, o tome ko je iznad koga po vlasti... I zbog toga sam Bojanu ostala duzna. U stvari, duzna mu je nasa kultura, jer je Bojan bio njen cudesan velikan, reformator u pozoristu. Ja njega vidim i u predstavama koje se danas igraju. On je aktuelan i ziv i danas, jer je isao pre svoga vremena. 

Pogledajte sta je bilo sa Dostojevskim.  Imao je 57 godina kada je umro, a tek posle smrti je dobio priznanja u kojima za zivota nije uzivao. Za zivota je oko sebe imao toliko ruznog sveta koji ga je iritirao i omalovazavao. Priroda stvari je takva da cim se malo podignes, moras imati ljude kojima ces zasmetati, koji ce ti zavideti, koji te, konacno, nece razumeti. To sve treba oprostiti, to ide u rok sluzbe. I zato nema gorcine u mojoj knjizi. I oni koji su nas mazili, i oni koji su nas gnjavili ili ranjavali, svi su oni u stvari saucesnici nasih zivota. Ja vec u svojoj gradji imam momenat prastanja. Cim umem nesto da razumem, umem i da prastam. A pogotovu kad dodjes u neke godine, kada je vec sve dobilo patinu, i sreca i nesreca su dobile patinu i pocinju da lice jedna na drugu.

Svih ovih godina cuvali ste svoja prijateljstva sa ljudima koji su ostali na prostoru bivse Jugoslavije, one iste u kojoj ste vi stekli ogromnu slavu. Sada vas zovu da idete u Hrvatsku?

"Prijatno mi je sto vidim da smo opet otskrinuli vrata nasim susedima i sto do mene dopiru prijatni glasovi. Svi sve znaju o svakome. Kao sto mi o njima sve znamo, bez obzira sto se uvek nadomeseti neka, manje ili vise ruzna prica. Sada sam dobila poziv da idem na Rijeku da budem clan zirija za festival malih scena, i vidim da ce tamo biti i Makedonci i Slovenci, i ponovo se sastajemo. A sve je to moglo da bude bez ovog ruznog u proteklih deset godina, da smo se na civilizovan nacin rastajali. Ljudsko bice je sastavljeno od svetlosti i od mraka, od bofla i od kvaliteta. Ima situacija kada bofl u tebi napravi puc nad celim tvojim bicem, i ti napravis nesto sto nikada ne bi napravio. To se ocigledno dogadja u ratovima kada je zgodna prilika da te sopstveno zlo uzme pod svoje. Zato se i desavaju tako strasne stvari. Iz tih nasih mrakova i budzaka su nekontrolisano izletala nasa zla koja smo nekontorilsano cinili drugima i drugi nama. I kada smo sve porusili, sada 'ajde Jovo ponovo."

Jednom ste rekli da je televizija kao medij u mnogome doprinela toj mrznji...

"Televizija je mnogo kriva. Ona je najopasnije prisustvo u nasim kucama. Ona nudi samo pesnicu kao najjaci argument, i ono cime se povladjuje najnizem ukusu. I mi u pozoristu smo imali dileme: sta je za narod, a sta je, kao, za inteligenciju. Pokazalo se da je samo dobro prolazilo. Narod je dolazio na nekog Monterlana, na primer, i to na neku predstavu koja nije bila bas mnogo razgovetna, ali je bila dobra. A na neki tngl-tang nije  niko dolazio. Prema tome, nema vadjenja da nesto narod voli. Pruzi tom narodu i nesto drugo pa neka izabere."

Kada ste postali supruga politicara Cvijetina Mijatovica, bili ste u tom trenutku veoma bliski vlasti, tacnije bili ste deo vrha vlasti. Kako ste se tada osecali?

"Branila sam se od tog fizickog pripadanja jednom miljeu. Ja sam pripadala drugom miljeu, umetnickom, i moje obe noge su bile u njemu. To o cemu vi govorite bila je samo jedna sekvenca mog zivota kada sam bila vec zreo covek, kada su moje slike o stvarima bile sasvim drugacije od onih u mladosti."

"Marija se bori s andjelima", predstava Ateljea 212 u reziji Ljubomira Draskica, a prema tekstu tadasnjeg ceskog disidenta Pavela Kohouta, po misljenju mnogih je vasa najbolja uloga, a vi u knjizi kazete jedna od pet-sest najboljih koje ste odigrali u vise od pet decenija karijere. To je, na neki nacin bio i vas oprostaj sa pozoristem. Taj komad je veoma dramaticna prica o glumici pod ideoloskom paskom, u tadasnjoj Cehoslovackoj. Kako danas gledate na te sudbine socijalistickih umetnika, disidenata?

"Takvih sudbina je oko mene bilo mnogo i sve su te sudbine imale svoj oreol. Medjutim, videli smo posle da nisu bas svi bili sveci. Dosao je novi pokazatelj, novi zglob zivota, i svi ti oreoli su spali. Tako ni Havel vise nije onaj Havel. I mnoge nase tadasnje svece koji su imali oreole, videli smo u drugoj slici istog zivota. Odjednom su se preobrazili u novu vrstu onog istog od cega su sami stradali." 

Da li je posle pada Berlinskog zida prestala potreba za takvim tekstovima kao sto su bili Havelovi, ili ovaj Kohoutov u kome ste igrali, kao i brojni drugi srpskih, poljskih ili madjarskih disidentskih pisaca?

"Ne. Nema idealnog vremena i nema vremena u kome neko nije patio. Mediokriteti su jedan vrlo zilav korov. Mozes malo da ga pocupas, skratis, proredis, ali on ponovo osvaja svoje mesto i ponovo zagorcava nekom svetu njegovu egzistenciju. Postoje samo civilizovaniji odnosi u formi, postoje u kulturi bolje izglacani pristupi, ali u samoj biti uvek jedan Crnjanski mora da bude proganjan od nekog Marka Ristica, nekom Bojanu Stupici ce uvek zivot zagorcavati neki Eli Finci ili Milan Dedinac...

Hocete reci da jedan Mocart uvek mora da ima svog Salijerija?

"Kada vam to rade individualno, jos nekako i mozete da se branite. Ali kada vam to rade u ime drzave, kada vam to rade u ime partije, onda je to pogubno."

Uvek je nekako bilo inspirativno praviti filmove i predstave o zlu koje je dolazilo sa Istoka, a manje zabavno govoriti o sopstvenom, pre svega americkom zlu...

"Ako ima neceg sto moze da se pamti kao zlo, onda su to: Vijetnam, istrebljenje Indijanaca, atomske bombe na Japan.... sve najvece slike zla su tamo i pripadaju Amerikancima. Ja ne kazem da su drugi sveci, ali ovo sto brojim je najstrasnije, ukljuciv i ono sto su nama uradili marta 1999. godine. Trovati ljude, a u isto vreme govoriti kako to radis u ime humanosti, to je ipak nepojamni zlocin. I covek mora od tog zla da se brani.

Kao sto smo se mi Srbi branili i kao sto se sada branimo?

"Ne mozes, na zalost, hrabroscu da se branis. Moras to mudroscu da cinis. Zato i prihvatam sve ovo sto sada radimo i sto kazemo "da" umesto "ne", prihvatam to kao jednu vrstu nuzne, neophodne mudrosti da sacuvamo ono malo glave i ono malo zivota sto imamo.

Rekli smo NE Austriji pa je ceo narod morao da izadje iz drzave, NE Hitleru, pa NE Staljinu, pa smo NATO-u rekli NE... i toliko puta NE, NE, NE.... i nas NEEE...MA. Hajde da probamo jednom da kazemo DA. Sta fali Cesima, Madjarima, Bugarima... koji su uvek govorili DA.? Mi im sada zavidimo jer su sacuvali glave, ekonomiju, gradove, kulturu, sacuvali su zemlju i evo ih, zive mnogo bolje od nas i mi sanjamo da cemo kroz izvesno vreme doci na njihov nivo.

Ne moze se racun za onaj uzas u kome smo ziveli poslednjih deset godina ispostavljati na danasnju adresu, umesto na staru adresu. Ne moze se iz praznog tanjira posluziti rucak i gotovo. Moramo se strpeti. Kad smo trpeli toliko dugo, strpimo se sada kada treba da vidimo kako cemo da radimo. A ruku na srce, bas nismo neki mnogo vredan narod. Treba neko dobro da nas povuce za usi da pocnemo da radimo."

 

[ Prethodna Kazivanja ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.