Kazivanja
Pise Radmila Stankovic

31.03.2001.

Ljubivoje Tadic, upravnik Narodnog pozorista u Beogradu

Sebe ne vidim kao politicara

 

Ne dozivljavam sebe kao coveka na vlasti. Pokusavam da se ponasam u skladu sa onim za sta sam se zalagao dok sam predstavljao deo opozicije. Da ne pocnem da govorim drugacije od onog sto sam govorio, da ne cinim nesto drugo do ono sto sam obecavao u predizbornoj kampanji. Ja imam svoje osnovno zanimanje i stoga valjda sebe i ne dozivljavam kao politicara. Politicari su oni koji nemaju drugog zanimanja. Nadam se da takvih ubuduce nece biti u Srbiji.

 

Kada je krajem prosle godine postao upravnik Narodnog pozorista, najstarijeg nacionalnog teatra, glumac Ljubivoje Tadic (41) je odlucio da u ovu kucu uvede red i rad, sto mnogima u startu nije odgovaralo. I nije mu bilo lako. Krenule su razne prozivke, optuzbe, ali njemu je bilo jedino stalo da pokaze rezultat. Prvi uspeh je bilo dovodjenje Kraljevskog nacionalnog teatra iz Londona koje je odigralo "Hamleta", sto je Beograd opet ucinilo onim starim, nekadasnjim, kada su na njegovim scenama igrali Lorens Olivije i Vivijan Li, pevala Ela Ficdzerald, a svirao Luis Armstrong.

Ljubivoje Tadic je prvo rekao da ce svi glumci igrati, bez obzira na njihov dotadasnji politicki angazman, sto je jednako vazilo i za operske pevace. Medjutim, prvakinja Opere Jadranka Jovanovic je smatrala da nije dovoljno angazovana, pa je prozvala upravnika i tako je krenula prepiska izmedju nje i Tadica. To dopisivanje je ovih dana prakticno prekinuo prvak Opere Zivan Saramandic svojim otvorenim pismom Jadranki Jovanovic u kojem joj stavlja do znanja da je proslo vreme u kome je ona zarila i palila, u kome je bila uz svakog upravnika i u svim podelama, dok su za to vreme bez posla bili neki drugi pevaci, poput njega, na primer.

Nema sumnje da Ljubivoje Tadic "nosi krst" svog velikog strica, slavnog glumca Ljube Tadica, ali i oca Rastka, pa stoga s razlogom kaze:

"Znao sam da cu naslediti prijatelje svoje porodice, ali sam nasledio i neprijatelje. S tim sto su ovi drugi bili jos otvoreniji. Kad kazem neprijatelji, to su bili zapravo oni koji nisu cenili Rastka i Ljubu. A moj otac i moj stric su bili ljudi koji me, inace, ni malo nisu mazili. Jednom prilikom desilo mi se da igram u losem komadu, da odigram losu ulogu i da posle toga, a sve se dogadja posle premijere na sceni u Zemunu, svi cute: i otac, i direktor Veca Lukic, i Andja (moja tadasnja devojka i buduca supruga). Apsolutna tisina, kelner donosi pice, niko ne cestita, dakle nema ni kolegijalnog niti bilo kog drugog licemerja. Ne verujem, pa posle nekog vremena pitam: "Pa dobro, zar toliko ne valja?" A otac Rale odgovara:"Ne valja". Poslednja predstava koju je Rastko gledao pred smrt bila je "Tesla, ili prilagodjavanje andjela" 1994. Evo, od tada je igram bez prestanka, i mislim da ne bi bila dobra da on i majka Mira nisu izrekli svoje primedbe na premijeri."

Na srpskoj opozicionoj sceni Ljubivoje Tadic je medju veteranima. Kada su ga u gimnaziji zvali da udje u Savez komunista, bilo je normalno da odbije. Deca sa Dorcola su imala ironican odnos prema tome. Kada je odlucio da se pobuni protiv rezima, izasao je na ulicu i prakticno je od 1990. na njoj. Dobijao je batine, zestoko su ga tukli, bio je na Brankovom mostu onog jezivog februara l997, bio je medju "clanovima kazalista narodnog oslobodjenja", kako su u sali zvali svoju glumacku druzinu koja je ucestvovala u pripremi 5. oktobra 2000... A politiku, u stvari, nije voleo jer je drzao da je to nizi oblik ljudske delatnosti:

"Meni je u glavi bilo ono sto je "Solidarnost" radila u Poljskoj i bio sam uveren da ce se prve promene dogoditi bas ovde, kod nas. Nisam ja hteo da se sistem menja zato sto je stravican, nego zato sto je za moj ukus bio staromodan. To su za mene bili politicari, tipovi sa crvenim kravatama, koji su bili ukoceni i dosadni. Moj otac je od pocetka bio clan SPO i kada su pocele pripreme za organizaciju 9. marta 1991. godine, ja sam od prvog dana bio u tome. Tada sam prakticno prvi put izasao na ulicu. To nasilje koje se desilo toga dana, i sutradan, kada me je jurila grupa policajaca (sa mnom su bili Breda Kalef, moja majka i moja zena), to nasilje koje sam tada video ogorcilo me je do te mere da sam od tada ucestvovao u svakom, ali bas svakom protestu na ulici ili na bilo kom mestu. Za sebe najradije kazem da sam, u stvari, demokrata opste prakse."

Kako Ljuba, koji je od leta 1999. jedan od osnivaca Pokreta za demokratsku Srbiju, saradjuje sa generalom Momcilom Perisicem, liderom ovog Pokreta? Od generala koji je uskocio u civilno, opoziciono odelo, tesko je ocekivati preveliku fleksibilnost. Kako se slazu njih dvojica, ako se ima u vidu Ljubina osobina da nije mnogo poslusan:

"Generala sam upoznao pocetkom jula 1999. godina. Nekoliko godina ranije nas nekoliko, Predrag Bajcetic, Boba Blagojevic, Branko Vucicevic i ja imali smo spreman projekat koji se zvao Pokret za demokratsku Srbiju. Mislim da je on bio srecnije resenje za koaliciju nego sto je bila koalicija "Zajedno", zapravo, bio je preteca DOS-a. Medutim, u to vreme politicari nisu imali sluha za to, jer taj pokret u izvornom smislu ne podrazumeva ni lidera u klasicnom smislu.

Nas izalazak u javnost sa idejom o Pokretu za demokratsku Srbiju znacio je ponovnu promociju generala Perisica, ali u Pokretu je sada bilo i mnogo studenata, umetnika i oficira. Ta kompozicija je u tom trenutku bila veoma neobicna, a demokratske partije na opozicionoj sceni nam nisu bile bas naklonjene. Od generala sam dosta naucio sto se tice organizacije, a on je pokazao neocekivanu fleksibilnost. I od samog pocetka smo dobro saradjivali."

Tata Rastko bi, da je poziveo, bio ponosan na svog sina, upravnika Narodnog pozorisa u Beogradu. Ljuba danas kaze da je imao tugu vezanu za ovu kucu. Svoje najbolje uloge je odigrao na drugim scenama. Kad je vec video da tu ne moze da igra, napravio je svoju trupu "Ogledalo". I tako je publika videla "Dijalog u paklu", "Sobu moje majke", "O Nemackoj", "Ludilo u dvoje". Doduse, radilo se to u skoro nemogucim uslovima potpune blokade medija u Beogradu, putovalo se po Srbiji, igrali su i u Berlinu... mislio je ponekad da u svoje pozoriste vise nikada nece uci. Sa predstavom "Dijalog u paklu" zapravo je vodio predizbornu kampanju 2000. godine. A onda je posle 5. oktobra prosle godine dobio plebiscitarnu podrsku svih zaposlenih da dodje i preuzme najstariji nacionalni teatar:

"Za mene je poslednji legalni upravnik Narodnog pozorista bila gospodja Vida Ognjenovic. Svi posle nje su bili nametani na razne nacine i taj period od poslednjih nekoliko godina smatram maksimalno neregularnim. Taj aplauz, koji sam dobio 6. oktobra kada sam se pojavio u pozoristu, za mene je najlepsi aplauz koji sam dobio u zivotu. To nije bilo priznanje glumcu, vec coveku, kolegi. Imao sam ideju da pozoriste odmah pocne da radi, a ne da ga ja predstavljam. I kada su me predlozili, a taj predlog bio jednoglasno prihvacen, znao sam da pocinje odgovornost koju nosi ovakvo mesto. Prvo sto smo uradili, pozvali smo sve clanove Narodnog pozorista koji su u poslednjih deset godina napustili ovu kucu, da se vrate. Miki Manojlovic je na to uzbudjeno reagovao: "Pa vi znate da su neki ljudi nesto ucinili!" Naravno da znamo. Ja sam sa velikom tugom te 1993. godine prihvatio odlazak Mikija Manojlovica, Svetlane Bojkovic, Predraga Ejdusa, Dragane Varagic... I zato je ta jedna recenica, u kojoj se svi oni pozivaju da se vrate, za mene bila veoma vazna, mozda najvaznija.

Nemam ambiciju da budem bogat, ni slavan, vec hocu da nesto uradim, bez obzira koliko vremena budem upravnik. Jednom prilikom, Veca Lukic, tadasnji upravnik Narodnog pozorista, zakazao mi je sastanak u pola sedam ujutru. Bas u ovoj kancelariji u kojoj sada vi i ja sedimo. E, ako je on mogao da me prima u pola sedam ujutru, mogu i ja da dodem u sest ujutru i obidjem radnike, dekoratere, kada jedna smena zavrsava a druga pocinje rad. Dodjem, popusim sa njima cigaretu i pitam ih kako su. Nije moje samo da organizujem dolazak Kraljevskog nacionalnog teatra sa "Hamletom", a i to smo dogovorili za pola sata, vec i da vodim racuna o ljudima.

Ne dozivljavam sebe kao coveka na vlasti. Pokusavam da se ponasam u skladu sa onim za sta sam se zalagao dok sam predstavljao deo opozicije. Da ne pocnem da govorim drugacije od onog sto sam govorio, da ne cinim nesto drugo do ono sto sam obecavao u predizbornoj kampanji. Kao upravnik pozorista imam automobil, ali ga ne koristim. Idem pesice, ili uzimam taksi ako je neophodno. Za sebe sam uvek govorio da sam pobunjeni gradjanin, i mislim da cu to i ostati. Ja imam svoje osnovno zanimanje i stoga valjda sebe i ne dozivljavam kao politicara. Politicari su oni koji nemaju drugog zanimanja. Nadam se da takvih ubuduce nece biti u Srbiji.

 

[ Prethodna Kazivanja ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.