09.12.2001.

Lordan Zafranovic, reditelj

Voleo bih da zivim u Beogradu

Ja vise nemam domovine. Izmislio sam formulaciju da je film moja domovina. U ovom trenutku bih jedino hteo da se smirim medju ljudima koji govore mojim jezikom. Mozda bi to mogao biti i Beograd, grad u kome sam uvek bio dobro priman i u kome sam se uvek lepo osecao."

Nedavno je opet bio u Beogradu. Kao clan zirija festivala autorskog filma, ali i zbog dogovora sa ministrom srpske kulture povodom njegovog novog projekta, filma koji treba da se snima u cesko-slovacko-srpskoj kooprodukciji. Poslednjih desetak godina prakticno je emigrant u Parizu, Becu i poslednjih godina u Pragu, gradu svoje mladosti gde je sa Goranom Markovicem, Srdjanom Karanovicem i Rajkom Grlicem zavrsio slavnu filmsku akademiju, kod slavnog oskarovca Elmara Klosa:

"Poslednjih pet-sest godina pripremao sam film Poslednja prica stoleca. Medjutim, stalno je bilo problema, pre svega finasijskih, i rekao bih da je to zapravo prokleti projekat. I onda sam ga spremio u ladice i zatvorio sa sto brava. A onda sam nedavno dosao u kontakt sa Miramaksom, jednom od vodecih americkih producentskih kuca. Poslao sam im projekat za film, i desio se 11 septembar 2001. Tog dana sam sa predstavnikom ove kuce imao sastanak u Pragu, u hotelu Hilton. U onom trecem neboderu koji je srusen, nalazila se filijala Miramaksa. Tu su bile kasete mojih filmova, moj scenario za Poslednju pricu stoleca ... Tako je u onom pepelu nestao i jedan deo mog zivota. Sta mi je ostalo nego da aktuelizujem onu Hemingvejevu "ne pitaj kome zvono zvoni..." Sada su pregovori sa Miramaksom odlozeni za sest meseci, a ja sam se okrenuo drugom poslu, filmu koji je neuporedivo jeftiniji, kostao bi oko milion maraka, a baziran je na jednoj mojoj prici. Zove se Moc ljubavi, i jeste da nije neki originalan naslov, ali je radni. Rec je o dva brata koji su emigrirala iz Bosne u Cesku, i tu se zaljubljuju u istu zenu, jednu pevacicu i plesacicu, cudo od zene, i tu nastaje strastvena prica. Pisao sam dijaloge sa Srdjanom Karanovicem, i nadam se da cu ovog proleca i snimiti taj film."

U ovoj prici o dva brata, starijeg bi trebalo da igra Rade Serbedzija. Medjutim, nemoguce je ne reci na ovom mestu da su i dva brata Zafranovica u Pragu, Lordan i mladji Andrija, montazer. Ne podseca li ova Lordanova prica na njegov zivot?

"Taj film je intimna drama, a ne moze se izbeci nova situacija u kojoj su nasi ljudi nasli danas rasuti u svetu. Oni nisu više samo ekonomska, vec i politicka emigracija, ima tih nesrecnika koji lutaju zapadnom Evropom, bez ikakvih prava pet metara iznad zemlje, bez uporista... i hteo sam da napravim film o toj emigraciji. Naravno da tu ima i nekih autobiografskih elemenata i verijem da ce film biti pun emocija, jer cu morati da prenesem i neka od vlastitih osecanja nesretnog emigranta."

Jedni i danas govore da je on hrvatski reditelj, drugi ga zovu jugoslovenskim, a on sebe najcesce krsti emigrantom i dodaje:

"Izmislio sam dosta dobru formulaciju po kojoj pripadam filmskoj domovini. Tako izbegavam da se nacionalno svrstvam. Mozda se ja to malo gorko salim, ali kada sam pogledao svoj zivot unatrag, poslebno posle retrospektiva koje sam imao u 2001. godini, malo sam se zamislio gde sam i sta sam. Shvatio sam da sam napravio mnogo filmova, vise od 60 naslova, da sam zapravi ziveo samo sa filmom i da ustvari nisam ni imao privatni zivot. Bio sam tamo gde je bio film, ziveo sam manje vise po hotelima, a moja porodica je bila ekipa sa kojom sam radio. Tako je i moja domovina film. Osecam se dobro tamo gde radim film i onda ne primecujem nikakve promene. Naravno da volim zemlju u kojoj se govori moj jezik, jer to je osnova za stvaralastvo, i sada pokusavam svim silama da se smestim negde gde cu komunicirati na mom vlastitom jeziku."

Ceška nije bila njegov izbor. Tamo je, kad je to postalo nemoguce u Zagrebu, preneo svoj film Testament da ga zavrsi. Nije mogao ni u Becu, ni u Francuskoj i na kraju je uspeo u Ceskoj, jer su njegovi prijatelji, koji su ranije bili na margini, posle plisane revolucije postali vazni ljudi na odgovornim mestima. Tamo je imao i dosta kredita, jer je njegov najslavniji film, Okupacija u 26 slika bio najgledaniji film u Cehoslovackoj 1980. godine. Tako je ostao, misleci da bi tu mogao snimiti i film po motivima knjige Vidosava Stevanovica (Ostrvo Balkan) koji je preimenovan u Poslednja prica stoleca.

"Ceska kinematografija se u medjuvremenu raspala, atomizirala na male privatne kuce i bilo je nemoguce racunati na Cesku kao finasijera. Pokusao sam sa Milanom Jankovicem Cepterom, racunajuci na to da je on covek iz nasih krajeva i da ce imati razumevanja za tu pricu o ratu u Sarajevu, ali on je na kraju odustao na nacin koji mi je do danas ostao neshvatiljiv. A ja sam ostao u Ceskoj ne bih li, sada, radio svoj drugi projekat, mada necu odustati od ovog filma."

Ako je sa filmom Okupacija u 26 slika stekao internacionalno ime, dugometrazni dokumentarni film Testament (1991.) kao studija o Nezavisnoj drzavi Hrvatskoj i njenom ministru Andriji Artukovicu kome je sudila nova hrvatska vlast, predstavlja Zafranovicev politicki i moralni kredo, preispitivanje smisla bavljenaj umetnoscu u istorijskom nevremenu. To je delo koje pretapa uzas iz 1941. sa uzasom iz 1991. i koje nastaje u trenutku raspada svih vrednosti. Medjutim, kad je rec o uticaju filma kao najmasovnije umetnosti, vise nema iluzija:

"Ja bih preko dana montirao neke scene iz drugog svetskog rata, a uvece bih na televiziji gledao gotovo iste stvari. Imao sam neke ustaske propagandne materijale, a onda bih gledao televiziju koja je u ovom poslednjem ratu imala ulogu savremenog propagandnog materijala. Sve televizije su sa svih strana sejale otrov i urednici su se takmicili ko ce gledaoca jace napumpati mrznjom. Bio sam zalostan zbog toga jer sam shvatio da ni jedan film, ni taj koji sam tada radio, ne uticu na zlo koje nam se srucilo. Kao mlad autor mislio sam da se nesto moze uraditi filmom, da bih s godinama shvatao kolika je to varka, kako je to sve samo moj individualni krik koji se zaboravi sledeceg dana. A sve se ponovilo po identicnom scenariju, sav onaj uzas koji smo preziveli u drugom svetskom ratu.
Bio sam potisten zbog toga, pitao sam se cemu onda ta Okupacija u 26 slika, cemu sve to sto radim. Kako se mozes osecati ako se onaj uzas koji si tu prikazao u fulmu, posle vise od dve decenije ponovio u realnosti na duplo morbidiniji nacin? Novi ratovi na ovim prostorima su doneli nove nacine ubijanja i nove surovosti. Mislio sam da vise nikada ne snimam, da se vratim slikarstvu ( Lordan je najpre diplomirao knjizevnost i likovnu umetnost na Visokoj pedagoskoj akademiji u Splitu), mucio sam se...i onda opet nemas kud do da se okrenes onome bez cega ne mozes. A ja samo bez filma ne mogu."

Covek sa kojim je kao scenarista potpisao svoje najvece uspehe, knjizevnik Mirko Kovac, davno je promenio svoju beogradsku adresu. Pocetkom devedesetih se odselio u Rovinj i javno se odrekao svoje saradnje sa Zafranovicem:

"Ne znam sta je sa njim i ne zanima me. On je prekinuo nas odnos, on se javno odrekao svog udela u mojim filmovima. On je hteo da se umilostivi tadasnjoj hrvatskoj vlasti da bi tamo ziveo, ja sam morao da napustim Hrvatsku da bih mogao da zivim i radim. On koji potice iz krsa i koji nikada nije voleo more, zivi na moru, ja verovatno vise nikada necu. Da se razumemo, ja ne zalim zbog toga. Svako placa svoj izbor. Ja sam svoj platio. Nadam se. Jedino sto bih hteo u ovom trenutku je da se smirim medju ljudima koji govore mojim jezikom. Mozda bi to mogao biti i Beograd, grad u kome sam uvek bio dobro priman i u kome sam se uvek lepo osecao."

[ Prethodna Kazivanja ]