Kazivanja
Pise Radmila Stankovic
01.02.2002.
Zoran Ciric, dobitnik NIN-ove nagrade
Pobednik iz Nisvila
Za svoj nagradjeni roman Hobo Zoran Ciric kaze da je zanrovski
strogoprofilisana sinteza porodicne drame i gangsterske sage. Tuzna,
mracna pripovest o gubitku ljudskosti. Domaci Mario Puzo. U obrazlozenju
zirija se kaze da je u ovom romanu data uzbudljiva slika mafijaskog
podzemlja u nasem Nisvilu, kako je Ciric odavno nazvao svoj rodni grad Nis
u kome zivi.
Ko je zapravo ovogodisnji dobitnik nagrade NIN-a za roman godine?
Ovog 31. marta ce napuniti 40 godina, ekonomista je po obrazovanju, a
pisac po svemu. Pise dvadesetak godina, objavio je 18 knjiga. Mirjana,
rodena Nislijka, i Milivoje, poreklom iz Pirota, dzez trubac i dugogosnji
clan seksteta Bratislava Anastasijevica, roditelji su ovog "skolskog
primera sina jedinca", kako kaza za sebe. Kad je procitao telegram
koji je dobio od predsednika SRJ Vojislava Kostunice, Cirina druga
recenica je bila:
"Moja majka ce zbog ovoga mnogo da se obraduje. Ona voli Kostunicu,
a otac Djindjica, i svako malo se posvadjaju oko njih. Onda ja stvar
dovedem do apsurda i mrtav ozbiljan im objasnim kako je Sloba najbolji!"
Odrastao je u porodicnoj kuci majcinih roditelja u Nisu, u naselju
Ledena stena, za koje kaze da je nesto poput beogradskog Dusanovca koji je
u literaturi proslavio Ljuba Vrapce, junak Mihailovicevog romana Kad su
cvetale tikve. Jedne od kultnih knjiga Cirine mladosti:
"Deca iz predgradja, iz tih poludivljih i poluurbanih sredina, brze
sazrevaju na prirodniji i malo siroviji nacin. Ja sam rano sticao
razlicita iskustva. U kraju sam bio pravi harambasa. Odskolovao sam
nakoliko cigana koji su mi bili kao bodi gardovi."
Imao je 13 godina kada se sa roditeljima preselio u strogi centar Nisa.
Bio je odlican djak, vukovac, ali to je bilo nesto što se podrazumevalo.
Za stidljivo i samotnjacko dete zivot je uvek bio negde drugde: bio u
stripovima, muzici, fliperima, knjigama, filmovima...
"Citao sam knjige, ali stripovi su bili ludilo. Naravno, Talicni
Tom je bio car, Asterix, Alan Ford...bila su to ona super Vjesnikova
izdanja. Kad sam upoznao Koju iz Discipline kicme prisecali smo se likova
koji su nam se tada dopadali. Meni je Dijabolik bio najbolji. Simpaticno
mi je kako moj sin upravo sada premoscuje te likove iz stripova, bas kao i
ja."
Za one koji se pitaju zašto je na naslovnoj strani nagradenog Hoba
Muhamed Ali sa flasterom preko usta, uputno je da znaju: cela Ledena stena
bila je bila budna kad su nocu prenoseni mecevi ovog boksera, jednog od
tadasnjih Cirinih idola. Njega je, onako malog, otac budio i onda bi pun
uzbudjenja seo pred ekran. Milivoje, ortodoksni pravoslavac i Srbin,
nikada Muhameda Alija nije zvao drugacije do Kasijus Klej.
Cira je imao 12 godina kada je poceo da dobija prve nagrade za neka
"skolska pisanija" :
"Medjutim, moje prvo pravo pisanije je bilo godinu dana kasnije kada
sam napisao pricu, epizodu Alana Forda i pricu za porucnika Bluberija.
Paraleno sa tim, na televiziji sam gutao holivudsku vestern klasiku. A u
bioskopu sam gledao spageti vesterne.
Glavni bioskopski dozivljaj za mene kao dete bila je neka, verovatno
zakasnela projekcija Divlje horde. Skakao sam sa stolice. Posle mnogo
godina gledao sam taj film u bioskopu Doma JNA, ili vec Doma Vojske
Jugoslavije, ne secam se. Poneo sam dva "unuceta" votkice,
Baltik votke, sto je za mene u to vreme bio sasvim dobar nivo (a i nisam
mnogo birao), i moj drugar je takode poneo svoju turu. Seo sam u prvi red
kao klinac, skakao od odusevljenja, kao onda kad sam bio dete. Ako postoji
definicaja za deja vu u mom zivotu, onda je to gledanje Divlje horde posle
20 godina. Ponovo sam se vratio u detinjstvo, kao da sam legao na
psihijatrijski kauc.
"Od kako znam za sebe bio sam tretiran kao blagi cudak. Majka se
cesto pitala otkud takva zamlata ispade od mene. Uvek sam bio u svom svetu,
rano sam se odvojio od sire familije, na porodicnim svetkovinama mi je
bivalo dosadno, neprijatno, uvek sam bio u nekom svom cosku i gledao kako
da smugnem u svoj svet zabave. Uvek me je nesto drugo interesovalo od
onoga sto je bilo na dnevnom redu. Ustvari, od malena sam imao jako
razvijenu mastu i mislim da nikada nisam ni ziveo u svetu stvarnosti.
Medjutim, moje ponasanje je najbitnije odredjeno vaspitanjem koje su mi
pruzili roditelji.
Sto sam stariji, sve vise drzim do onoga što se zove domace vaspitanje. I
kad to prepoznam kod drugih ljudi, meni je dovoljno. Ja sam bio jedno
mazeno i pazeno dete, roditelji su mi priustili sve sto su mogli i to je
bilo vise nego dovoljno. Dugo sam ziveo u iluziji da smo mi veoma imucna
porodica jer sam imao sve sto mi je trebalo - od igracaka do garderobe. A
zapravo, moji su ziveli od svog rada, ništa nisu imali sa rezimom, i zbog
toga ja valjda danas i nemam svoj stan."
Cira ina sina Bogdana kome je 13 godina, ali zanimljiv je razlog zbog
kojeg se najmladji Ciric tako zove:
"Ja sam ga krstio Bogdan, da bi imao nadimak Bogi, po Hemfriju
Bogartu. I svi ga zovu Bogi. Jedino ga ja danas zovem Bokac i Bokito, da
zvuci onako maco, spanski i argentinski. Inace, on i deda su u opasnom
dilu, kao Boni i Klajd. Sada je treci razred muzicke skole. Prosle godine
je bio prvi u svojoj kategoriji na republickom takmicenju u Beogradu, i
pobedio je na Internacionalnom festivalu limenih duvaca u Novom Sadu 2000.
Bas mu dobro ide."
U studentskim danima je Cira poceo da pise pesme i objavio ih u
Knjizevnoj reci kad je Gojko Tesic bio glavni urednik. Racunao je da ce
biti ekonomista kako bi imao od cega da zivi, kako bi na miru mogao da
pise. A vrhovni cilj je bio da objavi knjigu:
"Pisanje mi nije bilo hobi, to mi je bila potreba, ali nisam imao
nikakav plan. Svojoj buducoj supruzi, vec je bila trudna pa smo se verili,
objasnjavao sam kako sam ja neodgovorna i neprakticna osoba za ozbiljan
porodicni zivot, i olako obecao: Slusaj, samo da ja objavim ovu prvu
zbirku i vise necu pisati. I stvarno sam u tom trenutku tako i mislio. Kao
sa ovom NIN-ovom nagradom. Ma daj samo da ja to osvojim, pa posle mogu
pljujem po njoj, po establismentu, ali moram prvo da je imam.
To sam naucio od Majlsa Dejvisa. On je prvo snimio sav taj klasican dzez,
jurio za Carlijem Parkerom kao potrcko, pokazao samosvojan stil kao trubac
i kao umetnik, a onda izasao sa pricom da je dzez mrtav i da se ni jedan
jebeni kriticar ne razume bolje u dzez od njega. I bio je u pravu."
Stil je fiziološka kategorija, kaze ovaj pisac koga vecina zove
Magicni, po liku iz njegovih prvih pesama, a na cujim policama se danas
nalazi 18 sopstvenih knjiga koje potvrdjuju da je njegov stil prirodno
izrastao iz njegove dzinovske fascinacije herojskim svetom Holivuda i ne
manjom opsednutoscu divnim, sasavim, porocnim svetom rokenrola:
"Preko rokenrola i Holivuda shvatio sam da je umetnost igra i
fikcija, ali da mora biti veca od zivota. A to je ponavljao svaki
holivudski reziser - od Hickoka do Hoksa, od Frenka Kapre do Daglasa Sirka.
Njihove izjave su u potpunosti formirale moj model knjizevnog razmisljanja.
Znate onu Hickokovu pricu o domacici koja pere sudje, kuva rucak, cisti
prasinu, pegla ves...I onda uvece hoce da se odmori pa ode sa muzem u
bioskop. Ugasi se svetlo i pocne film o zeni koja pere sudje, kuva, cisti
prasinu, pegla ves...Ne, ona nije došla u biskop da bi to gledala.
Umetnost mora biti veca od zivota."
Pored zavidnog bilansa pesama, prica i dva romana (njegov roman "Prisluskivanje"
je 1999. godine bio u najuzem izboru za NIN-ovu nagradu), Zoran Ciric je
dobio i Brankovu nagradu kao i nagradu Fonda Borislav Pekic. A posle ove,
najprestiznije, za najbolji roman godine, kaze:
"Sada se sve svodi na moju najlicniju i najcistiju ceznju. Sada
vise nema potrebe za dokazivanjem pred onom najsirom citalackom javnoscu,
pred kolegama, pred esnafom...Sada mi ostaje samo moj knjizevni merak,
vrhunsko testiranje moje vere u literaturu i spremnosti da dalje radim.
Znajuci s kim imam posla, Ciric ce ostati u ovome dok ga zdravlje sluzi.
A ova nagrada mi je bas bila potrebna. Znate kako kaze Bukovski: nije bas
stos biti stalno luzer. Za promenu, ponekad treba i pobediti.
|