Kazivanja
Pise Radmila Stankovic

30.04.2002.

Milan Martic, haski optuzenik

Ne treba se izvinjavati Hrvatima

Moja sudbina je takva kakva je, i nije ni trebalo da bude bolja od sudbine naroda na cijem celu sam bio. Ali, odlazak u Hag ce mi na neki nacin predstavljati i zadovoljstvo, makar tamnicio do kraja zivota, ako uspem bar nesto da pokrenem sa mrtve tacke kad je je rec o mom obespravljenom narodu. Danasnja vlast u Hrvatskoj je perfidnija i gora od Tudjmanove, i jugoslovenska diplomatija ne treba da joj se izvinjava

Milan Martic ce 18. novembra napunti 48. godina. Rodjen je selu Zagrovici kraj Knina i boji se da se tamo vise nikada nece vratiti. Od strane hrvatske vlasti sudjeno mu je u Sibeniku, Splitu, Zagrebu...ukupno devedeset godina robije. Kada je napustio Knin u avgustu 1995. postao je izbeglica, apatrid kako sam kaze. Ostao je bez licnih dokumenata, bez identiteta. ziveo je dve godine u Republici Srpskoj, a posle dolaska na vlast Milana Dodika, morao je da izbegne u Srbiju pred mogucnoscu da ga ovaj izruci Hagu. Ovih dana, njegov advokat Strahinja Kastratovic poslao je pismo saveznom ministru policije Zoranu Zivkovicu sa molbom da drzava SRJ izda licnu kartu i pasos  Milanu Marticu, bivsem predsedniku Republike Srpske Krajine. Kako bi posle uskrsnjih praznika mogao da ide u Hag, pred Tribunal koji ga je optuzio za bombardovanje Zagreba u maju 1995. godine.

Sreli smo se u subotu 27. aprila u selu Petina podno planine Jastrebac, u maloj vikendici gde nas je sacekao u trenerci, u drustvu supruge. Ona je vikendom dolazila kod njega, sin i kcer koji su takodje daleko od njega, redovno su dolazili da ga vidjaju. Skoro pet godina on je sam ziveo tu, a da su seljaci mislili kako se u vikendicu na kraju sela uselio neki umetnik, bradonja, fini covek koji i ne prica o politici, jer i oni sami nisu ludi za njom. Cak, da bi pokazali koliko ih politika ne zanima, u njihovo selo ne stize ni list Politika, a sve druge novine mogu da se kupe. I kada je objavljena vest da je Martic spreman da ide u Hag, kada su mestani shvatili ko je, bili su zaprepasceni.

Vikendica u kojoj je ziveo Martic ima kahinju, sobu i kupatilo. Jedva tridesetak kvadrata i ispred terasa na kojoj sedimo tog lepog subotnjeg dana i rucamo. Domacin je, znajuci da dolazimo, spremio pasulj na ciji je sadrzaj nepotrebno trositi reci. Svi epiteti su nedovoljni da opisu odusevljenje pridoslica iz Beograda. Nudi jos jedno jelo, neki njegov specijalitet sa rizom, a za one koji poste - ribu. Posle rucka setamo oko kuce i on mi pokazuje kako je okolo bila cestara, pa je on sve to iskrcmio. Ispred kuce je bila neka bara, on je to zasuo zemljom i posadio travu. Stabla vocki sveze okrecena, pijemo njegovu sljivovu rakiju  koju je sam pekao, nudi i orahovacu u cije smo se lekovito dejstvo uverili.

Da nije bio policajac, da nije bilo vrtloga u jednom suludom vremenu koji ga je odveo u fotelju predsednika jedne danas nepostojece republike, mogao je ovaj jednostavan covek da bude i uspesan zemljoradnik. Ili mi se to danas tako cini, dok gledam kako je podigao tudje imanje koje su mu prijatelji ustupili da bude tu, dok ne vidi sta ce. A onda je donet zakon o saradnji SRJ sa Hagom i on je odlucio da ide tamo i kaze svoju istinu. Uveren da nikada nije uradio nista protiv hrvatskog naroda. Samo protiv vlasti koja je pocela da sprovodi teror nad Srbima.

-Verovatno ja nikada ne bih posao ovim putem, da HDZ posle dolaska na vlast u Hrvatskoj 1990. godine, svojim prvim potezima nije direktno asocirala  na ustasku vlast u NDH za vreme drugog svetskog rata. Svi Srbi, koji su preziveli taj period, bili su preplaseni da se ne ponove ustaska zverstva. Ja sam tada radio u policiji kada je stigla naredba da se vise necemo zvati policija vec redarstvo, i da cemo nositi crne uniforme sa sahovnicom u obliku slova U. Nova vlast je htela da mi u policiji u Kninu budemo dzelati sopstvenog naroda. To ni jedan normalan covek ne bi prihvatio. Pokusali su najpre milom da nas privole da se ponasamo u policiji onako kako su oni ocekivali. Povecali su nam plate valjda i dvadest puta, ali nista nije pomoglo. Ja sam stao uz svoj narod, odbio naredbe nove vlasti i od tog trenutka sam za njih bio serif. To me nije ni malo pogadjalo. Kada su dosli da nas razoruzaju, ja sam Milanu Babicu, tadasnjem predsedniku opstine, rekao da proglasi vanredno stanje, a on nije dobro cuo pa je proglasio ratno stanje.U sustini, mi vec i jesmo bili u ratnom stanju.

Kasnije ste izabrani i za predsednika RSK i u tom svojstvu ste naredili bombardovanje Zagreba. Da li je to bilo neophodno?

-Jeste, jer ocigledno nije bilo drugog nacina da spreci hrvatska vlast da nastavi sa ubistvima Srba. Tog prvog maja 1995. godine oni su napravili strahovit masakr nad decom, zenama, starcima koji su pokusali da nadju spas s druge strane Save. U jednom danu pobili su njih oko 300. Ja sam poslalo hitne poruke medjunarodnoj zajednici, hrvatskoj vladi, a posebno gospodinu Akasiju da smesta prestanu sa ubijanjem, jer u suprotnom ce stici odmazda. Ocigledno niko nije to uzimao za ozbiljno i Hrvati su sutradan nastavili sa zverstvima. Pobili su jos 150 ljudi, ja sam i dalje upozoravao, i kada sam video ne prestaju, naredio sam da se granatiraju Banski dvori, sediste hrvatske vlasti gde su se donosile sve te odluke. Tacnije, rekao sam da se gadjaju samo vojni i komandni ciljevi. I neka bude jasno: mi smo te objekte gadjali Orkanima, a mogli smo da upotrebimo i Lune, koje imaju mnogo razornije dejstvo, ali smo smatrali da je i ovo dovoljno. Hrvati su tvrdili da je u tom napadu poginulo nekoliko osoba, ali niko nikada nije objavio njihova imena.

Hrvati su od tog naseg napada napravili veliku medijsku halabuku, ali nas cilj je bio postignut jer su oni prestali da ubijaju Srbe. I tako smo spasili 15-20 hiljada ljudi. Zamislite vi tu perfidnu situaciju da su oni tada nas zvali okupatorima, a Srbi su samo hteli da ostanu na svojim vekovnim ognjistima. Nista vise.

Tada su Hrvati tvrdili da ste vi iz Kninske krajine proterivali Hrvate kojih je bilo desetak odsto u odnosu na vecinsko srpsko stanovnistvo?

-Hrvati su odlazili iz Krajine jer je Tudjmanu bila potrebna takva medijska slika. On ih je naterao da idu u hotele na primorju i meni su dolazili Hrvati da se poveravaju da su primorani da idu. Ja sam im davao autobuse i trazio da odu na civilizovan i human nacin. Samo je jedan jedini zlocin u Krajini bio prema jednoj hrvatskoj porodici, i ubice su uhvacene i osudjene na po 20 godina zatvora.

Ostace u istoriji srpske nesrece zabelezena slika kolona izbeglica tog avgusta 1995. godine  kada je njih 300 hiljada napustilo Kninsku krajinu. Kako je to moglo da se dogodi?

-To je ono sto me najvise boli. Sve je uradjeno iza mojih ledja, bila je to najsramnija rezija  u 20 veku. Reditelji su bili hrvatska vlast, velike sile i zvanicni Beograd. Uradjeno je to perfidno, iza mojih ledja i bez mog znanja povucena je vojska iz RSK. A mi smo prikazani kao neborci i kukavice, sto me do danasnjeg dana boli i pece.

Moja sudbina je takva kakva je, i nije ni trebalo da bude bolja od sudbine naroda na cijem celu sam bio. Ali, odlazak u Hag ce mi na neki nacin predstavljati i zadovoljstvo, makar tamnicio do kraja zivota, ako uspem bar nesto da pokrenem sa mrtve tacke kad je je rec o mom obespravljenom narodu. Srbi koji su iz Krajine izbegli ovde,  zive kao gradjani ne drugog, vec treceg ili petog reda. I voleo bih da zbog ovog mog odlaska u Hag makar nekome proradi savest.

Na koga to mislite?

-Ocekujem da se Hrvati nateraju da omoguce Srbima da se vrate na svoja vekovna ognjista. Oni se bog zna kako dice svojom demokratijom i svojim zakonima, a svako malo hapse ljude samo zato sto su Srbi. Pogledajte ko se vratio u Krajinu? Samo starci koji ce uskoro umreti. Niko mladji nije se vratio niti je obnovio svoju kucu da bi u njoj nastavio da zivi. Hrvati to naprosto ne zele.

Mislite li  da to ne zeli ni nova vlast u Hrvatskoj?

-Ova vlast u Hrvatskoj je perfidnija i gora od Tudjmanove. Tudjman nam je otvoreno rekao da bi nas davio i on nam je to i radio. A ovi glume demokratiju i rade gore stvari nego sto je radila prethodna vlast. Ocekujem nmogo vise od nase diplomatije, a ne samo da se izvinjava hrvatima. Ako neko treba da se izvini, onda su to Hrvati. Neka ne bude nikakvog izvinjenja, samo neka nesto na delu urade. Neka se jugoslovenska diplomatija na dostojanstven nacin bori za prava Srba kod drzava koje mogu da nateraju Hrvate da se ponasaju zaista u skladu sa svojim humanim zakonima koje su doneli kao drzava.


[ Prethodna Kazivanja ]

Copyright 2001 beograd.com. All Rights Reserved.