Iza scene
Pise Radmila Stankovic

06.05.2001.

Tri meseca srpske vlade

Djindjic menadzer

S koje god strane mu udarali "plus" ili "minus", Zoran Djindjic je dobro shvatio da Evropom vladaju menadzeri i tehnicari, da nema vise politicara medjasa vrednosti, kao sto su bili De Gol, Vili Brant ili Ulof Palme. I da je njegovo dobro marketinsko pakovanje dobra ulaznica za drustvo promotera, a ne kreatora politickih ideja

Prica kaze da je srpski premijer Zoran Djindjic (49) pozvao Bozidara Djelica za ministra finansija u vladi Srbije, iz sledecih razloga: dok je doktor filozofije bio predsednik opozicone Demokratske stranke i biznismen (sredinom devedesetih je prijavio je 140 hiljada maraka na racunu i 150 deonica Koka-kole), bio je u igri za neki veliki posao. Medjutim, vestiji u toj utakmici bio je, za njega tada nepoznati, Bozidar Djelic. Kada je dosao na vlast, setio se majstora koji ga je nadigrao i pozvao u tim. 

Doktor filozofije sa Univerziteta u Konstanci bio je ovih dana preslisavan povodom 100 dana srpske vlade. Novinari su mu govorili da se za protekla tri meseca u Srbiji zivi gore, on je dokazivao da je prosek plata veci nego od onog pre tri meseca i trazio da se ucinak poredi sa onim kako je bilo pre, a ne kako bismo zeleli da bude. Ozbiljni ekonomski analiticari mu zameraju sto je njegov prvi premijerski potez bio uvodjenje drzavnog monopola na naftu, on je to proglasio jednom od tri najbolje stvari koje je ucinio od 5. februara do danas. Uredbom vlade je osnovao Fond za razvoj malih i srednjih preduzeca, dobri znalci tvrde da je u zemljama u tranziciji to stvar banaka hoce li i u sta investirati, a ne drzavne uredbe kako je to bivalo u vreme Miloseviceve vlasti.

Kakav je tromesecni ucinak vlasti u Srbiji? Cardak ni na nebu ni na zemlji - reci ce Vesna Kostic, analiticar nedeljnika Blic News, besumnje jedan od najboljih poznavala ekonomskih (ne)prilika u nas. Srpski premijer cija je vlada u prva tri meseca potrosila za trecinu manje novca od tima Mirka Marjanovica, trudi se da deluje mirno i ubedljivo, dok saopstava rokove u kojima ce se pokazati rezultati sledecih poteza. Pritom ne skida osmeh sa lica (prirodan taman koliko i grudi Pamele Anderson) . Tvrdi da igra ulogu u kojoj nema sta da izgubi. Svoj koncept "preduzeca" (kada je 1994. preuzeo kormilo u njoj, Demokratsku stranku je nazvao preduzecem) prosirio je na vladu, zlobnici kazu da je cela Srbija zapravo jedno veliko preduzece. (Dobar glumac,i ministar kulture Branislav Lecic, odmah je podisao premijeru i proglasio svoje ministarstvo preduzecem. Jedan blizak saradnik kaze da je to apsolutno tacno, samo se u preduzecu otkad je on dosao ne zna ni ko pije ni ko placa.)

Od Djindjicevog ekonomskig ucinka, u ova tri meseca je mnogo veci onaj politicki. Izlazak iz senke Vojislava Kostunice mnogi su spremni da tumace kao svojvrsnu neposlusnost, ali cini se da je sam Djindjic to najbolje objasnio ovih dana:

"Kostunica i ja se poznajemo 25 godina, ucestvovali smo zajedno u osnivanju Demokratske stranke i u opozicionom delovanju pre Demokratske stranke. Deset godina smo zajedno u opoziciiji i zapravo sukoba izmedju nas dvojice uopste ne moze biti. Toliko dugo smo nas dvojica na istoj strani da moze biti razlike samo u detaljma. S druge strane, ako bi se pojavio neki sukob, ja u njemu ne bih ucestvovao. U ovih deset godina sukoba na politickoj sceni, ja sam svoj cenzus sukoba i bitaka odradio i niko ne moze da trazi od mene da ulazim u jos jednu."

Nije mali broj onih koji ga poznaju i tvrde da ce u pregovorima oko buducnosti Jugoslavije, njegov odnos sa crnogorskim predsednikom Milom Djukanovicem biti presudan. Dokaze za to su trazili i u njegovom poslednjem susretu sa crnogorskim premijerom u Beogradu, za sta nije znao niko iz DOS-a, posebno ne predsednik SRJ Vojislav Kostunica. I njih je Djindjic ovih dana iznenadio kada je u poslednjem broju NIN-a prvi put priznao:

"Milo mi se javio sat vremena pre nego sto ce doci. Ja sam imao sastanak sa predstavnicima neke ruske banke, izasao sam sa tog sastanka, kratko smo porazgovarali."

I vaznije od toga, priznao je da su njegovi odnosi sa Djukanovicem zahladneli u vreme septembarskih izbora 1999. godine i da su tada prekinuli komunikaciju:

"Bio sam uvredjen stepenom njegovog nepoverenja da mi mozemo da pobedimo. Ta pozicija me je vredjala, jer za nas je bilo pitanje zivota ili smrti, pa kad te neko unapred otpise, onda je pitanje da li on tebe poznaje, da li te uvazava. I kad su nakon vise sastanaka na Svetom Stefanu gde smo se dogovarali o zajednickoj strategiji, tvrdo rekli da bojkotuju izbore po svaku cenu, onda sam ja pitao a zasto smo onda uopste razgovarali, zasto smo pravili platforme?" Ovim povodom Djindjic je otkrio da se u poslednje vreme malo distancirao od dogadjaja u Crnoj Gori jer "nisam zeleo da se angazujem protiv Djukanovica, a morao bih jer moja pozicija je bila suprotna."

Mozda je ovo najjaci argument onima koji tvrde da Djindjic nece izdati Kostunicu kada je o Crnoj Gori rec. Naravno, nije mali broj onih koji ce pitati treba li verovati coveku koji je iz stranke oterao Dragoljuba Micunovica i Slobodana Vuksanovica? Koji kaze:"Kome je u politici do postenja, onda je zalutao. Neka ide u crkvu." 

S koje god strane mu udarali "plus" ili "minus", Zoran Djindjic je dobro shvatio da Evropom vladaju menadzeri i tehnicari, da nema vise politicara medjasa vrednosti, kao sto su bili De Gol, Vili Brant ili Ulof Palme. I da je njegovo dobro marketinsko pakovanje dobra ulaznica za to drustvo promotera, a ne klreatora politickih ideja.

[ Prethodni tekstovi ]

Copyright 2001 beograd.com. All Rights Reserved.