|
http://www.sundayherald.com/news/newsi.hts?section=International&story_id=15082
28 March 2001.
Trevor Royle:
Zasto ce NATO mozda zazaliti sto je podrzavao pobunjenike
DVE godine posle NATO bombardovanja, koje je trebalo da zaustavi agresiju na Balkanu, jos uvek je tesko znati da li je sve bilo vredno truda. Sve u svemu, odgovor treba da bude verovatno `ne`. Dok je predsednik Slobodan Milosevic, na kraju, skinut sa vlasti, podstrek je dosao od demokratskog procesa, a ne od NATO bombi. Sto se tice upotrebe vazdusnih snaga, koje su trebale da obave posao, analiza posle borbi je otkrila da su NATO komandanti posmatrali kampanju bombardovanja kroz ruzicaste naocare i stavili previse optimistican sjaj na napade koji su retko postizali svoje ciljeve.
Oba ova faktora su pazljivo sazvakana tokom protekle dve godine, ali tek sada se pravi legat bombardovanja vidi u pobuni Albanaca u Makedoniji. Vecina boraca NOV dolazi iz NATO feuda Kosovo, ili su makar njihove operacije tamo organizovane, a nije tajna da se bore ne samo za svoja prava vec i za stvaranje Velike Albanije. Vecina njih, takodje, su bivsi clanovi OVK, i duguju svoju sposobnost da nastave da se bore zastiti koju im pruza NATO i pogresnom verovanju da ce se ona nastaviti.
"Mi smo reagovali kao savez, u izvesnom smislu legitimizujuci nasilje OVK", tvrdi grcki ministar spoljnih poslova Dzordz Papandreu, koji je vec osudio nasilje u Makedoniji i cija zemlja nije potpuno bila iza NATO kampanje. "Sada [OVK] smatra da ima carte blanche".
Tvrdnje kao ova su cudno uverljive jer postoji uzasna logika u nacinu na koji se prica odvija. Prvo, NATO je delovao da zastiti Albance na Kosovu od progona Srba. Drugo, kao rezultat ove akcije, 180.000 Srba je pobeglo iz ove pokrajine, ostavljajuci ga u albanskim rukama, potpomognutim NATO oklopnim i vazdusnim snagama. Trece, Albanci deluju kao da je Zapad iza njih dok slede svoje teritorijalne ambicije.
Cetvrto, NATO-v odgovor na zahteve za pomoc od makedonskog predsednika Borisa Trajkovskog, su prigusene, sto je dovelo do tvrdnji da je prethodna americka administracija bila isuvise prijateljska sa OVK i nije razumela njene prave motive.
Cini se u svakom slucaju da je to stanoviste Moskve, jer je prosle nedelje ruski ministar spoljnih poslova zestokim recima napao politiku Zapada u ovom regionu, tvrdeci da je Kosovo postalo "izvor ekstremizma i terorizma koji se siri ovim regionom".
Naravno, kao tradicionalni pomagac Slovena i protivnik Islama, Moskva je imala sopstvenu agendu za koriscenje druge godisnjice NATO-vih vazdusnih napada da napadne alijansin "nezakoniti akt upotrebe sile [koja] je samo pogorsala akutne regionalne probleme", ali bilo je tu mnogo vise od ispada proste rasne podrske. Analiticari u Rusiji se plase da ako se ne zaustavi nasilje u Makedoniji to bi moglo dovesti do intervencije Bugarske i Grcke, koje su obe uzasnute mogucom pojavom Velike (islamske) Albanije. Ako bi se to dogodilo, tvrde oni, to bi moglo da ponovo probudi rasne tenzije u krnjoj Jugoslaviji i Bosni, i ponovo bi se ovaj region mogao suociti sa periodom krvavog meteza sa NATO-m zatecenim u sredini.
Ovaj stav je ismejan u Vasingtonu, gde su zvanicnici Stejt departmenta ustvrdili da bi pozicija bila gora da NATO nije intervenisao pre dve godine. Ne samo da bi Milosevic jos uvek bio na vlasti, sa svojim snovima o Velikoj Srbiji netaknutim, vec bi i izgon albanskog stanovnistva sa Kosova proizveo jos veci proces destabilizacije u Makedoniji. Drugim recima, NATO je bio u situaciji gde ne moze da pobedi: da nije nista uradio ovaj region bi trpeo, a posto je uradio nesto, sada mora da zivi sa posledicama toga.
Glavna tacka prepirke je da NATO nije shvatao OVK i da je posmatrao njene clanove kao proste borce za slobodu, a ne kao paravojnu silu ciji sverc droge i kriminalne aktivnosti su finansirali njenu sposobnost da nastavi da se bori za albanski cilj. Oruzje je obezbedio NATO tokom rata, a neke jedinice su obucavale specijalne snage NATO. Oni sada sve to dobro koriste u svojoj borbi, ne samo u Makedoniji, vec i u Srbiji.
Ocigledno je ovo stvorilo dilemu za NATO. Dok alijansa ne zeli da vojno pomogne Trajkovskom, ona je pojacala kontrolu na granici, a potreba da se stvori tampon zona vidi jugoslovenske kopnene snage kako saradjuju sa svojim NATO pandanima - sto je siguran znak da se odnosi Beograda sa Zapadom vracaju na nesto sto se priblizava normali. Dok ovo treba pozdraviti - predsednik Vojislav Kostunica nema ni mala niti preterana ocekivanja - to je sa sobom donelo ideju da bi Jugoslavija mogla uskoro biti pozdravljena u NATO-vom programu Partnerstvo za mir, koji pruza saradnicka clanstva alijanse. Prosle nedelje, visoki oficir armije general Nebojsa Pavkovic, otkrio je da on i njegove kolege u NATO "rade na ovom projektu" i da saradnja njegovih trupa znaci da "mi vise nismo neprijatelji".
Koliko god da je uvek utesno videti protivnike kako se ljube i mire, ne treba zaboraviti da je Pavkovic bio isti onaj komandant vojske na celu operacija protiv kosovskog albanskog stanovnistva 1999. godine. Sada je on prijatelj NATO-a, a njegovi ljudi rade na tome da se Albanci zadrze na njihovom mestu. Kako je to rekao jedan cinik, samo je pitanje vremena kad ce se jugoslovenske snage vratiti na Kosovo. Ova misao nije bas pogodna za srecnu godisnjicu.